pogled

-Kako se kaže kada vam treba nešto, znate šta, a ne znate kako da to uzmete?

-Nesposobnost?

-Ne. Nisam završio objašnjenje pojma. Tu još spada i vaša potreba da napravite pogrešan izbor i da se njim još više udaljite od cilja, a uz to da posle kukate i pljujete taj izbor, govorite sve najgore o njemu i proklinjete dan kada ste izabrali tako kako ste izabrali.

-Nemam pojma šta tražite, ne znam kako se to kaže. To se ne kaže nikako.

-E to ste tačno rekli, to se ne kaže nikako. To se ne govori. O tome se ne govori.

-Pa ja ne znam zašto me pitate, ako već i sami znate da nema takve riječi. Samo me zbunjujete vašim filozofijama. Ja sam radan čovjek, nemam vremena za dangubljenje.

-Fino! Meni je drago što to čujem. Vidite, rijetko se to čuje kod nas.

-Ih! Čudni ste vi. Znate li to?

-Čudan. Možda. Znate li šta znači taj izraz, čudni?

-Opet vi sa tim vašim pitanjima.  Ama manite se mene. Ne znam da vam objasnim, znam šta znači, koristim čudni ste, eto tako čudni.

-Pa „eto tako čudni“ i nije neko objašnjenje. Znate li vi šta pričate? Znate li šta znače vaše riječi?

-Pa znam, naravno, zapravo ne znam ja, ali zna moja glava, nešto u meni mi govori da je to ta riječ koju treba da iskoristim.

-Dakle tako. Tu smo. Vi ste prepušteni nečemu u vama?

-Pa da, svi su. Nešto mi govori šta da kažem i to kažem.

-A da li vam to nešto govori i šta da radite?

-Da.

-I vi to radite?

-Pa šta drugo.

-I ne znate zašto?

-Ne, ne znam zašto. Nešto mi govori i to činim.

-Mogu li da vas pitam nešto gospodine? Jeste li ponosni na sebe?

-Zašto?

-Zato što ne znate šta radite a to ipak radite.

-Ih pa kad bismo radili samo to što znamo, ne bismo ni radili ništa.

-A da li je bolje uraditi nešto, pa makar i loše, ili ne uraditi ništa?

-Pa uradiću sebi, šta tebe briga?

-A ako radite nešto i za mene, pa radite tako kako znate, ili kako ne znate? Ako vi utičite i na moj život, hoćete li se onda zapitati ipak znate li šta radite?

-Pa ako mi vi dozvolite da utičem na vaš život, šta mene briga da li ću pogriješiti.

-To! Konačno! Rekoste nešto što mogu napisati! Rekoste božije riječi.

-Pa šta sam rekao?

-O rekli ste! Rekli ste da sam ja kriv i ja  vam se na tome zahvaljujem. Niste krivi vi što radite to što ne znate, već oni koji su vam dopustili da to radite. Krivi su oni koji su vam dopustili da utičete na moj život i na život svih nas. Mi smo krivi, niste vi!  

-Aman, čudni ste vi učeni ljudi. Sa vama se ne može pričati. Može se pričati, ali brate, ne može se ništa shvatiti i vi stalno pričate a ništa ne radite. Ni to vam ne valja. Eto, dćaba vam priča.

-I to ste tačno rekli. Možda bismo trebali da se mijenjamo, vi pričajte, a ja ću da radim. Ali ne, mislim da ta zamjena ne bi bila dobra. Zato što, istina ja ne radim, ali vi pored što radite vi i pričate. Vi radite i ono što trebam ja. Ali opet se vraćam na to da sam vam ja to dopustio. Uživajte! Ne zanimajte se stvarima koje vam smetaju i koje vam prave zbrku u glavi. Radite ono što znate a postujpajte onako kako ne znate. Ja vas oslobađam krivice za pogrešan izbor. Oslobađam vas svake krivice, sad i uvijek. Vi niste krivi. Mi smo vam dopustili, mi ispaštamo.

-Nisi ti čudan, ti si lud!

-Ponovo smo prešli na ti sa vi. Neka, ne smeta. I ponovo ste se poslužili izrazom za koji ne zante šta znači. Ali rekli ste ga! Nešto u vama je reklo da trebate to da mi kažete. Znate šta, ovaj dijalog se nekako mora završiti jer postaje dosadan, za mene, za vas a i za jadnika koji. ga čita. Mislim da je do sada shvatio poentu. Pa tako doviđenja, čovječe kom sam dopstio da utiče na moj život iako radi ono što ne zna. Doviđenja!