pogled

Nije imala ništa. Nosila je kofer,koji je bio prazan. Zašto? Pa svi su nosili kofere. Morala je i ona. Išla je polako, iako mrzi sporo da hoda. Zašto? Niko nije žurio, nije mogla ni ona. Nije se smijala, imala je ozbiljan izraz lica, kao da je niko nikada nije ni naučio da se nasmije. Da i to je radila jer su svi tako radili. Bila je savršena. Bila je savršen dio savršenog svijeta. Potpuno, ludo i bolesno savršena.

 Ali ljudi su je ipak gledali. Gledali su je s čuđenjem. Ona nije znala zašto. Ali pošto su je svi ljudi gledali s čuđenjem i ona je sebe gledala s čuđenjem. Gdje griješi? U hodu? Pa ima čak i kofer. Znali su da je prazan? Pa tako joj i treba kad mnogo mlati njime. Ko može tako lagano da nosi pun kofer. Ubacila je u njega cigle. Tri teške cigle nosala je u koferu po ulicama kojim su prolazila krda istih ljudi. Gledali su je i dalje pa i je ona tako gledala sebe. Provela je sate gledajući svoj odraz u ogledalu. Kao slikar pred praznim platnom danima je tražila šta želi u ogledalu da vidi. Lice. U ogledalu je vidjela jedno obično lice. Nije znala šta drugi vide u svom, pa je pogledala tuđa. Hiljade tuđih ogledala pregledala je tražeći svoju manu, ali ponovo je vidjela samo svoj odraz. Nikada nije mogla da zamisli da vidi nešto drugo, što ne vide drugi. Ako drugi u svom ogledalu vide svoj odraz onda ona sigurno mora u njihovim ogledalima da vidi to što oni vide, njihov lik. Vidjela je svoj. Kako je moguće? Šta da radi? Poče da osjeća strah od poslediva svog nerazumnog čina. Šta ako drugi primjete da ona vidi nešto drugo. Ili ako neko drugi vidi da je ona u njegovom ogledalu. Pa to će biti strašno. Lice joj je preblijedilo a ruke zadrhtale....

...Njen najgori strah se ostvari. Svako ogledalo koje je pogledala sačuvalo je njen lik. I svako ko je pogledao svoje ogledalo vidio je njen lik. Ljudi povjerovaše da je to njihov odraz. Pa tako svako ko ju je vidio negdje na ulici gledao ju je u čudu. Ne zato što je drugačija, već zato što je ista kao on. Svi su se čudili zašto izgleda baš tako kao oni. Da li je luda? Šta radi. A ona? Ona je bila očajna, nije znala više šta da radi. Sada je željela da se razlikuje barem malo od tog lika koji su svi imali. Željela je da neđe te razlike, da ima keže :“Ne ja nisam ista vidite ovo mi je drugačije i ovo i ovo,...“ ali „ovo i ovo“ je trebalo naći, a ona se strašno plašila da pogleda svoje ogledalo. Šta će vidjeti u tom metalnom okviru? Sebe? Kako da zna da je to ona? Mora! Usudila se. Pogledala je. U ogledalu nije bilo ništa. Iznenađenje. Kakvo je to ogledalo koje ne pokazuje ništa? Ona više nije postojala. Pošto je htjela da bude kao drugi želja joj se ispunila, ali više nije bilo nazad. Gledajući tuđa ogledala povrijedila je svoje toliko jako da više nije željelo da joj pokaže bilo šta. Ona više ne može vidjeti sebe, vječno će gledati druge.

Nije imala ništa. Nosila je ogledalo koje je bilo prazno, ne zato što su ga drugi nosili već zato što je imala samo to. Više nije hodala polako iako voli brzo, nije imala šta da voli jer nije imao ko nešto da voli, ona nije postojala. Postala je odraz svih osim sebe. Jesu li je ljdi gledali? Da! Ljudi bi je uvijek gledali. Sve je kasno shvatila. Kakva god bila, šta god nosila, bila drugačija ili bila ista, ljudi bi je gledali. Čudan običaj je to, ljudi često gledaju druge ljude.