Poslednji pomen gradu
Slika tenka u centru jednog nekada, pitomog i lijepog gradića, a sada razrušeng i izmučenog. Ispod slike, neki komentari. Ljudi komentarišu šta se desilo i ko je kriv. Ja vidim samo tenk u centru grada. Vidim jedan razrušen prozor sa koga je neko, možda, nekad, gledao prvi snijeg i razmišljam koliko je to tužno. Koliko ima bola u toj jednoj slici, i koliko besmisla u komentarima ispod. I baš niko da spomene jedan razrušen grad. Niko.
I danas kada prođem pored stradalih zgrada Generalštaba u Nemanjinoj, uhvati me nešto nalik na blagu vrtoglavicu. Svaki put kada idem tom ulicom nešto se u meni trzne i negoduje. Strah? Ne, prije sramota. Sramota me je što sam čovjek, ako su ljudi i ti koji ruše gradove. Sramota me je što pripadamo istoj vrsti. I rijetko ćete čuti da neko žali nad gradovima. Gradovi se podižu, a onda i ruše. Lako. Nema razloga da se žali nešto, što se ponovo može sagraditi. Ja ne bih rekla. I ljudi se rađaju, pa mi ipak žalimo za njima. Ali i grad kada se podiže u njega se osim cigli, ugrađuju i komadići duše. I ne samo dok se grade, već i dalje, sve dok postoje. Svaki poljubac, zagrljaj, suza, osmijeh ne ostaje samo u sjećanju ljudi već i u sjećanju grada. Od svega što radimo dio toga se slije u beton. I bum! Nekoliko aviona, nekoliko bombi bačenih sa predalekih visina i gotovo. Predalekih visina? Da, tamo gore, gdje su zgrade samo tačke koje označavaju mete, tamo ne dopire nikakva duša grada. Tamo čitav grad staje u oko jednog čovjeka. Zašto je bitna jedna ulica? Zašto je bitan jedan mali, pitomi gradić? Nije. To su sve tačke. I mostovi su samo crtice preko nekih plavih, krivih linija, ništa više. I nije bitno ništa što se na tom mostu desilo, ni ko ga je gradio, ni ko ga je željno čekao da bi prešao do nekog dragog sa druge strane. U predalekim visinama, ništa od toga nije bitno. Mostovi se ruše kao obične šibice. A nisu samo visine tu krive. Rušili su se gradovi i dok se ljudi nisu vinuli u nebesa. Palili su se. Kolika je vatra morala biti dok je gorjela Troja. Koliko bih mogla kukati nad razrušenom Kartaginom. Uništi čovječe, uništi sve što si rukama svoga brata gradio!
I zato je mene slika jednog tenka u jednoj ulici pogodila više nego vijest ispod te slike. Umro je jedan grad, i niko mu neće posvetiti minutu ćutanja. I još se ni prašina razrušenih zgrada nije slegla a ljudi počinju da galame i traže novu metu. Nema minute ćutanja. Gradovi ne zaslužuju poslednji pomen. Ja tu nikada nisam bila, i meni je taj grad nepoznat, dalek i stran. Ne poznajem nikog ko živi tu i nisam sigurna da mogu pravilno da izgovorim ime tog mjesta. Ali ja ga čujem. Ta slika tenka jednostavni ječi od bola u prodire pravo u srce i zabada se. Sada slika, već ugašenog grada, gori i svo to sivilo koje je na slici, poprima žarko crvenu boju glasa koji slika ispušta. Ta slika plače, ali joj samo rijetki vide suze. Ostali vide tip naoružanja i hvale vojničku spremnost na tako dobro odrađenom poslu. To je tragedija naše civilizacije, tragedija naše vrste.
Ovaj tekst posvećujem svim ubijenim i ranjenim gradovima. Ima ih mnogo. Neki su izginuli na licu mjesta, a neki još uvijek izdišu. Posvećujem riječi, jer nemam ništa drugo. Ponekad poželim da napravim veliki spomenik svim uništenim gradovima, ali se plašim da bi zbog svoje veličine, koju bi morao imati, bio odlična meta za gađanje iz predalekih visina. A ja mete ne mogu da pravim i zato poslednju počast odajem riječima jer su suviše sitne da bi bile uočene, a opet dovoljno velike da bi bile glasne. Za sve gradove koji su izgubili dušu!