pogled

Nije imala ništa. Nosila je kofer,koji je bio prazan. Zašto? Pa svi su nosili kofere. Morala je i ona. Išla je polako, iako mrzi sporo da hoda. Zašto? Niko nije žurio, nije mogla ni ona. Nije se smijala, imala je ozbiljan izraz lica, kao da je niko nikada nije ni naučio da se nasmije. Da i to je radila jer su svi tako radili. Bila je savršena. Bila je savršen dio savršenog svijeta. Potpuno, ludo i bolesno savršena.

 Ali ljudi su je ipak gledali. Gledali su je s čuđenjem. Ona nije znala zašto. Ali pošto su je svi ljudi gledali s čuđenjem i ona je sebe gledala s čuđenjem. Gdje griješi? U hodu? Pa ima čak i kofer. Znali su da je prazan? Pa tako joj i treba kad mnogo mlati njime. Ko može tako lagano da nosi pun kofer. Ubacila je u njega cigle. Tri teške cigle nosala je u koferu po ulicama kojim su prolazila krda istih ljudi. Gledali su je i dalje pa i je ona tako gledala sebe. Provela je sate gledajući svoj odraz u ogledalu. Kao slikar pred praznim platnom danima je tražila šta želi u ogledalu da vidi. Lice. U ogledalu je vidjela jedno obično lice. Nije znala šta drugi vide u svom, pa je pogledala tuđa. Hiljade tuđih ogledala pregledala je tražeći svoju manu, ali ponovo je vidjela samo svoj odraz. Nikada nije mogla da zamisli da vidi nešto drugo, što ne vide drugi. Ako drugi u svom ogledalu vide svoj odraz onda ona sigurno mora u njihovim ogledalima da vidi to što oni vide, njihov lik. Vidjela je svoj. Kako je moguće? Šta da radi? Poče da osjeća strah od poslediva svog nerazumnog čina. Šta ako drugi primjete da ona vidi nešto drugo. Ili ako neko drugi vidi da je ona u njegovom ogledalu. Pa to će biti strašno. Lice joj je preblijedilo a ruke zadrhtale....

...Njen najgori strah se ostvari. Svako ogledalo koje je pogledala sačuvalo je njen lik. I svako ko je pogledao svoje ogledalo vidio je njen lik. Ljudi povjerovaše da je to njihov odraz. Pa tako svako ko ju je vidio negdje na ulici gledao ju je u čudu. Ne zato što je drugačija, već zato što je ista kao on. Svi su se čudili zašto izgleda baš tako kao oni. Da li je luda? Šta radi. A ona? Ona je bila očajna, nije znala više šta da radi. Sada je željela da se razlikuje barem malo od tog lika koji su svi imali. Željela je da neđe te razlike, da ima keže :“Ne ja nisam ista vidite ovo mi je drugačije i ovo i ovo,...“ ali „ovo i ovo“ je trebalo naći, a ona se strašno plašila da pogleda svoje ogledalo. Šta će vidjeti u tom metalnom okviru? Sebe? Kako da zna da je to ona? Mora! Usudila se. Pogledala je. U ogledalu nije bilo ništa. Iznenađenje. Kakvo je to ogledalo koje ne pokazuje ništa? Ona više nije postojala. Pošto je htjela da bude kao drugi želja joj se ispunila, ali više nije bilo nazad. Gledajući tuđa ogledala povrijedila je svoje toliko jako da više nije željelo da joj pokaže bilo šta. Ona više ne može vidjeti sebe, vječno će gledati druge.

Nije imala ništa. Nosila je ogledalo koje je bilo prazno, ne zato što su ga drugi nosili već zato što je imala samo to. Više nije hodala polako iako voli brzo, nije imala šta da voli jer nije imao ko nešto da voli, ona nije postojala. Postala je odraz svih osim sebe. Jesu li je ljdi gledali? Da! Ljudi bi je uvijek gledali. Sve je kasno shvatila. Kakva god bila, šta god nosila, bila drugačija ili bila ista, ljudi bi je gledali. Čudan običaj je to, ljudi često gledaju druge ljude. 

-Kako se kaže kada vam treba nešto, znate šta, a ne znate kako da to uzmete?

-Nesposobnost?

-Ne. Nisam završio objašnjenje pojma. Tu još spada i vaša potreba da napravite pogrešan izbor i da se njim još više udaljite od cilja, a uz to da posle kukate i pljujete taj izbor, govorite sve najgore o njemu i proklinjete dan kada ste izabrali tako kako ste izabrali.

-Nemam pojma šta tražite, ne znam kako se to kaže. To se ne kaže nikako.

-E to ste tačno rekli, to se ne kaže nikako. To se ne govori. O tome se ne govori.

-Pa ja ne znam zašto me pitate, ako već i sami znate da nema takve riječi. Samo me zbunjujete vašim filozofijama. Ja sam radan čovjek, nemam vremena za dangubljenje.

-Fino! Meni je drago što to čujem. Vidite, rijetko se to čuje kod nas.

-Ih! Čudni ste vi. Znate li to?

-Čudan. Možda. Znate li šta znači taj izraz, čudni?

-Opet vi sa tim vašim pitanjima.  Ama manite se mene. Ne znam da vam objasnim, znam šta znači, koristim čudni ste, eto tako čudni.

-Pa „eto tako čudni“ i nije neko objašnjenje. Znate li vi šta pričate? Znate li šta znače vaše riječi?

-Pa znam, naravno, zapravo ne znam ja, ali zna moja glava, nešto u meni mi govori da je to ta riječ koju treba da iskoristim.

-Dakle tako. Tu smo. Vi ste prepušteni nečemu u vama?

-Pa da, svi su. Nešto mi govori šta da kažem i to kažem.

-A da li vam to nešto govori i šta da radite?

-Da.

-I vi to radite?

-Pa šta drugo.

-I ne znate zašto?

-Ne, ne znam zašto. Nešto mi govori i to činim.

-Mogu li da vas pitam nešto gospodine? Jeste li ponosni na sebe?

-Zašto?

-Zato što ne znate šta radite a to ipak radite.

-Ih pa kad bismo radili samo to što znamo, ne bismo ni radili ništa.

-A da li je bolje uraditi nešto, pa makar i loše, ili ne uraditi ništa?

-Pa uradiću sebi, šta tebe briga?

-A ako radite nešto i za mene, pa radite tako kako znate, ili kako ne znate? Ako vi utičite i na moj život, hoćete li se onda zapitati ipak znate li šta radite?

-Pa ako mi vi dozvolite da utičem na vaš život, šta mene briga da li ću pogriješiti.

-To! Konačno! Rekoste nešto što mogu napisati! Rekoste božije riječi.

-Pa šta sam rekao?

-O rekli ste! Rekli ste da sam ja kriv i ja  vam se na tome zahvaljujem. Niste krivi vi što radite to što ne znate, već oni koji su vam dopustili da to radite. Krivi su oni koji su vam dopustili da utičete na moj život i na život svih nas. Mi smo krivi, niste vi!  

-Aman, čudni ste vi učeni ljudi. Sa vama se ne može pričati. Može se pričati, ali brate, ne može se ništa shvatiti i vi stalno pričate a ništa ne radite. Ni to vam ne valja. Eto, dćaba vam priča.

-I to ste tačno rekli. Možda bismo trebali da se mijenjamo, vi pričajte, a ja ću da radim. Ali ne, mislim da ta zamjena ne bi bila dobra. Zato što, istina ja ne radim, ali vi pored što radite vi i pričate. Vi radite i ono što trebam ja. Ali opet se vraćam na to da sam vam ja to dopustio. Uživajte! Ne zanimajte se stvarima koje vam smetaju i koje vam prave zbrku u glavi. Radite ono što znate a postujpajte onako kako ne znate. Ja vas oslobađam krivice za pogrešan izbor. Oslobađam vas svake krivice, sad i uvijek. Vi niste krivi. Mi smo vam dopustili, mi ispaštamo.

-Nisi ti čudan, ti si lud!

-Ponovo smo prešli na ti sa vi. Neka, ne smeta. I ponovo ste se poslužili izrazom za koji ne zante šta znači. Ali rekli ste ga! Nešto u vama je reklo da trebate to da mi kažete. Znate šta, ovaj dijalog se nekako mora završiti jer postaje dosadan, za mene, za vas a i za jadnika koji. ga čita. Mislim da je do sada shvatio poentu. Pa tako doviđenja, čovječe kom sam dopstio da utiče na moj život iako radi ono što ne zna. Doviđenja!